• Пажљиво бирамо и бринемо о свежини производа
  • Асортиман од преко 15.000 артикала
  • Цене и промоције исте као у Макси радњама
  • Бесплатна достава у термину који сами бирате
  • Брза куповина
  • Спискови  

НИЈЕ СПОРНО НАВИЈАТИ ЗА ХРВАТСКУ

 
Не видим ништа спорно у томе да неки Србин навија за пулене Златка Далића на Светском првенству. Болесни су умови који ратне страхоте везују за фудбалску емоцију. Путујући по свету и извештавајући са разних спортских догађаја стекао сам огроман број пријатеља из Хрватске. Ако ништа друго, радујем се због њихове еуфорије, као што би и њима било драго да се Србија пласирала у полуфинале.
 
Кад код 'коцкасти' направе нешто велико, сетим се својих разговора са Ћиром Блажевићем. Част свакоме, али хрватски стручњак је најинспиративнија личност са којом сам правио интервјуе током новинарске каријере.
 
Срео сам га први пут у загребачком Интерконтиненталу на дан ’балканског Ел Класика’. Шта на дан? Пет сати уочи утакмице века. Октобар ’99. Први послератни окршај Хрватске и Југославије. Улог огроман. Пласман на ЕУРО 2000.
 
Морам да ти признам. Јако се плашим. Да се не лажемо, ово је најважнија утакмица у мојој каријери. Чак и да немам страха, ови горе би ми наметнули императив победе – поверио ми се у ексклузивном рапорту пре поласка на Максимир. 
 
Девет година касније у Анталији. Нови сусрет. Са 72 године, на клупи Загреба. Не помишљајући на пензију. 
 
Па ја сам сада бољи тренер него што сам икада био у својој каријери. Искуство је фактор од непроцењивог значаја. Ево, колико је прошло од Мондијала у Француској? Скоро деценија. Ја знам да не могу поживети још толико. То сазнање ставља човека у панику и зато бежим од таквог размишљања – преварио се. Хвала богу. Жив био још дуго.
 
Ћиро. Ћиро. Ћиро. Надимак дугује јунаку једне луткарске представе за децу. По доласку у Динамо, постаје Блаж. На велико задовољство мајке Кате, којој се ’Ћиро’ никако није ’дојмио’. Ипак, од надимка се не може побећи. Када су га његови Травничани препознали током тренинга, ’Ћиро’ се поново вратио у моду. И траје до дан данас. 
 
Врло интересантно. ’Ћиро’ у Хрватској делује симпатично. У Србији вероватнио исто. Али у мојој Босни не звучи добро. Врло је антипатично. То мало име, како кажу Французи. Истини за вољу, том ружном надимку дугујем сву своју популарност. Док изговориш Ми-ро-слав Бла-же-вић, прође читава вечност. Ово ’Ћиро’ је кратко и лакше се памти. Блаж је скраћеница која је трајала баш тако, кратко. Ја се не заносим да сам неки Блажени Ћиро. Ја сам сркоз нормалан човек.
 
Динаму '82 враћа титулу после 24 године чекања. Делиријум на Максимиру, Загреб гори, али нису сви срећни. Комунистичком режиму смета фешта са модрим мотивима. Сматра је катализатором хрватског национализма.
 
Био бих лажов када бих тврдио да није било политичке тортуре. Не желим да именујем једног комесара који је моје успехе интерпретирао као потенцијалну опасност по комунизам. Он је био објективна претња да бих могао да имам озбиљних потешкоћа. Зато сам искористио прву прилику да одем из Југославије. Узели смо Куп, изгубили шампионску трку са Партизаном и Хајдуком и појавио се Грасхоперс. Клуб у коме сам одувек желео да радим. У Цириху сам већ прве сезоне освојио титулу и све је дошло на своје. 
 
Када је у Сиону доживео тешку повреду колена, огорчени председник му је утрапио метлу да чисти свлачионице. Десетак година касније био је на клупи швајцарске репрезентације. Питали су га да ли је могао да сања да ће се винути у толике висине: ’Нисам сањао, био сам убеђен’. 
 
Када су му понудили да преузме Динамо на рубу пропасти почетком осамдесетих, питао је чланове Управе колика је премија за титулу!? После шампионског славља, обратио се новинарима на конференцији ’Нисам сањао, био сам убеђен’.
 
Током шампионске сезоне, живео је у Интерконтиненталу. На туђ трошак и на високој нози. Питали су га како би платио цех да није освојио титулу: ’Нисам о томе ни размишљао. Био сам убеђен да први пролазимо кроз циљ’.  
 
Сине мој, тренер је номад. Он никада не планира један посао, јер то у суштини и није посао. То је авантура. По мојој личној дефиницији – мала задовољштина, велика разочарања. Када освојите првенство или куп, славље буде и прође. Али, када останете на улици без посла, нанесе вам толико бола да никакав трофеј не служи као довољна сатисфакција. Зато се солидаришем са свим својим колегама, јер знам да никоме није лако. 
 
Херој Хрватске ’82. Херој Косова и Метохије четири године касније. Приштину уводи у Прву лигу, а Терезу Кесовију у екстази износи на рукама са терена. 
 
Био сам млад и јак. Данас то не бих могао. Свакако, још једна авантура које се радо сећам. Тереза је извела почетни ударац на утакмици последњег кола. Узео сам Приштину у безнадежном положају и догурали смо до елите. Станујем у Лозани и скоро сам ишао возом за Цирих. Иде момак и гура онај бифе са кафом и соковима. Узмем кафу и чоколаду и отворим новчаник, а он каже ’Таман посла. Отац би ме убио када би сазнао да сам Вам наплатио’. Испостави се, син човека који је тога дана био на трибинама и бодрио Приштину. То су тренуци за које је вредело живети.
 
Одело по последњој моди. Свилени шал, лабаво везан око врата. Директна препорука Ив Сен Лорана. Бледо аскетско лице и шеретски осмех. Шушкави глас који оџвања на таласима радио станица. Никада банална изјава, никада отрцана фраза. Популарнији од Миљанића. Као створен за... Па, за Звезду. 
 
То су искористили ови моји непријатељи. Знаш, тада се то сматрало издајом. Они би једва дочекали. Истина је да сам био велики пријатељ са Стамболићем и да сам са њима разговарао о могућности преласка у Звезду. Нажалост, скочили су Цветковић и Џајић. И онај председник, заборавио сам му име. Супротставили су се из истих разлога као ови из Загреба. Шовинистичких и примитивних – повиси тон и кину – Ето, све истина што сам рекао. Видиш.    
 
Француска ’98. Треће место. Рапсодија против Немаца. Драма са Француском. Мат Холандији. Моћној Холандији. Бронза. Златног сјаја.
 
Морам нешто да кажем, што се већини мојих пријатеља неће свидети. Ја сам Динаму подарио три титуле, два купа и не знам ни сам колико трофеја у Суперкупу. Статистика је егзактна наука. А статистика каже да сам најтрофејнији и тернер у историји Динама. И после свега тога, ја сам за њих ’Ћиро педеру’. Остаје грозан укус огорчења које носим у себи. Није то злоба. Није ни завист. Не, баш огорчење, јер имам разлоге за то. Еуфорија је после Француске трајала два три дана. Већ трећи дан су Шукер и Ћиро били будале. Немојте ме тешити да је то менталитет народа у целом региону. Није. Ми смо гори од вас и нема потребе да то поистовећујете. Код нас не постоје респект и солидарност. Само потреба да се обезвреди успех. Не замерите, морао само то да кажем. Можда и први пут у животу. Једноставно је изашло из мене. Нисам једини у коме тиња огорченост. Када консултујем неке учене људе, сви кажу да сам у праву. Ко год је нешто направио за Хрватску, брзо је бачен у аут.
 
Да је среће да се одмах повукао у пензију и уживао на ловорикама француске славе. Не би било ’београдског мрака’, ’максимирског сумрака’ и тмурних епизода са Ираном, Осијеком, Загребом, Хајдуком, БиХ...
 
Пошто си извукао оволико података које ни твоје загребачке колеге не знају о мени, сада ћу ти поверити нешто што њима никада нисам рекао. Ја сам у својој филозофији и стратегији посла схватио да је то био идеалан тренутак за повлачење. Пази, трећи на Мондијалу, званично најбољи тренер света у избору својих колега. Био сам на врху, дакле иди да те се ужеле. Стратешки сасвим оправдано. Али Туђман ни да чује. Ја сам га молио да ме пусти јер сам имао страшну понуду са Блиског истока. Ма какви. Имао је на мене велики утицај и убедио ме да останем на клупи Хрватске. Ја сам га послушао, остао, заситио се свих и дојадио свима. Погрешно. Фатално погрешно. 
 
Ех, Туђман. Чему све то? Откуд у политици? Ћиро је човек спорта.
 
Ма ја сам се само зајебавао. Иначе, немам никакав афинитет за политку. Тамо су људи који мисле да имају смисла, а имају га мање од мене. А ја га немам никако. Туђман је имао у својој визији да ја будем министар спорта, што сам у први мах оберучке прихватио. Све док ми један мудар човек није рекао ’па Ћиро, ти не знаш ни историју, како да будеш министар’. Ја га послушам и јавим овима са врха да нисам заинтересован. Туђман онда изабере Новосела, а Новосел исто зна колико и ја. Дакле, нема појма. Ја сам остао фудбалски тренер и као такав ћу и умрети. А политика, то је ’шатро’. Не придајем јој никакву важност.
 
Опет блефира? Шта је са 17.000 Хрвата који су му поклонили глас на председничким изборима.
 
То су све моји спортски поборници којима сам због фудбала симпатичан. Е, ту се варају. Знаш, сине мој, ова наивна раја, наша или ваша свеједно, они ’попуше’ неког мангаша који мисли да нешто зна, а уистину не зна ништа. Ја сам био пријатељ са Јадранком Косор, направио сам договор са њом. Она је била председница, ја сам очекивао да ћу имати више гласова, па да кажем свима да у другом кругу гласају за њу. Ето, то је суштина целе заврзламе. Признај да сам све стигао за ово мало живота. Био сам тренер, председнички кандидат, селектор неколико земаља... Стигао сам и до затвора. Све што је требало, ја сам прошао. Сад се још увек трудим да опстанем, јер је евидентно да ми амбиције не фали. Колико год звучало парадоксално, имајући у виду моју доб.
 
Подсећам га на интервју уочи утакмице века. На страх из ’99. Уверен да се уплашио тада и никада више. Од Пеђе, Синише, Декија, Јокана...
 
Не злато моје, ја се увек плашим. Ту нема дилеме да сам тада био престрашен. Ја се ван терена не бојим ничега, али се бојим пораза. Страх мобилизује и ангажује. Без њега нема жељеног учинка. То је нешто што покушавам да пренесем и на играче. Страх је у психологији познат као изузетан мотив. Па знаш, када онај лопов бежи, он скаче преко ограде од три метра да га полицајац не би ухватио. Страх, страх... Кад имаш страх, вадиш све могуће резерве концентрације и пажње. Ништа не остављаш случају. То је била моја формула пред сваку утакмицу. Да тај респект према противнику претворим у страх. То против Југославије није била обична утакмица. Имала је нарочити набој, али је само потврдила да су спортисти ти који стварају мостове. Нестало је светла у Београду, сви дечки из ваше репрезентације грлили су наше. Говорили им ’не бојте се ништа’. Ево, сви су живи и здрави. Они су пример свим примитивцима који не схватају да је битно јеси ли човек, а не које си вере или националности.
 
Ћиро, Ћиро, Ћиро... Где је слава, ту су и афере. За њега се везују две. Просинечки и финансијске малверизације у Нанту.
 
Савест, сине мој. То је најважније. Да сам нешто скривио, био бих осуђен. Мени су судили без кривице. Просинечки је хтео у Звезду. Његов отац је са Павловићем мени иза леђа раскинуо уговор. Нисам ваљда толико глуп да тако талентованог момка пустим било где. Али ми се тада учинило да је најлакше да кажем ’мој грех и јебите се’. Испало је погрешно и прихватам кривицу. Ево, видиш моју супругу, она се дружи са Робертом. То је љубав мајке и сина. Он је водао по Севиљи, свуда где је био. Ја сам исто са Робијем у изузентим односима. Ма дај, то је било пре 30 година, па ти се ниси био ни родио. И сад ти мени вадиш то из архиве. Дај, имаш ли нешто свежије?
 
Имам. Ево га овде и Миливој Брачун. Кажу да је Ћиро Брачуна и Бору Цветковића, попут Робија, отерао у Звезду:
 
 
 
А-ха-ха-ха... Сад сам га подсетио на ту епизоду. Дошао је код мене на разговор, а ја сам знао да је већ све договорио са Звездом. И сада је очекивао да ћу му ја дати неке специјалне услове како би остао у Динаму. Синко мој, народ наивно верује да и даље постоје патриотски набој и љубав према клубу. То су глупости. Играчи иду тамо где има више лове. Све друго су илузије за ове идеалисте. То пије воду код оних који су већ зарадили довољно. Али, значајно довољно. Они кажу ’нећу’. Али, људи који се боре за егзистенцију? Ма шта их брига. Нарочито фудбалери чији је век веома кратак. Ето га тамо, гинуо за једне боје, заклињао се на верност, носио заставу Динама. Сутра ће носити Звездину, ако га у Београду боље плате.
 
Да се вратимо на Динамо...
 
Немој о Динаму, љубим те. Опет ћу некога зајебати, они ће ме тужити, па ћу ја морати да реплицирам. И тако у недоглед. Желим у миру да завршим причу са Загребом, па онда идем даље. Можда и у Звезду.
 
Значи, ништа од измирења са Мамићем.
 
Ма пусти ме Мамића. Ми се стално свађамо. Тај однос је помало бизаран. Час на нож, час на љубав без граница. 
 
Са Ћиром може до сутра. О свему и свачему. За крај, мора нешто у његовом стилу. 
 
Рецимо, да одрецитује Превера. Или отпевуши Брела, Бекоа, Азнавура... Цитира Монтескјеа или се позове на Ничеа...
 
Нема проблема, шта год ти хоћеш.
 
Ћиро, избор је само Ваш. Уживаћемо, како год.
 
Онда, једну моју поему. Лично моју. Јер, моји су почеци изузетно тешки били. Па онда овако ’У почетку хтедох клонут, све то поднијет не бијах лако. Ал’ ја ипак све поднесох, немојте ме питат како’. 
 
Фино. У стилу човека који је рођен у Долцу. Достојно земљака великог Ива Андрића.
 
Волим јако Превера, да. Он је један врхунски поета. Колико год та коза, морам је тако назвати, те ружне ствари о мени писала, ја сам у души поета. Можда нисам имао срећу, као што ни Превер није имао срећу. И написао је једну песму која оцртава његов и мој однос са женама. Кад већ инсистираш, ево ти: 
 
’За тебе, моја љубави. 
 
Отишао сам на Трг птица и купио сам птицу. За тебе, моја љубави. 
 
Отишао сам на Трг цвећа и купио сам цвеће. За тебе, моја љубави. 
 
Отишао сам на Трг гвожђа и купио сам окове. Најтеже окове. За тебе, моја љубави. 
 
А затим сам отишао на Трг робља и тамо сам те тражио. Али те нисам нашао, моја љубави’. 
 
Тренер? Ма какви. Тренер свих тренера. Мимо шаблона и ван свога времена. Само због Ћире, навијам за Хрватску и против Енглеске.

Додај у списак за куповину
Изгледа да још немате листу за куповину. Кликните на дугме испод да бисте креирали нову.
Овај производ је већ укључен у овај списак
Производ додат у списак